Косово: историјски, војно-политички и Међународно-правни аспекти проблема

Јако погоршање ситуације у северним деловима Косова који су насељени Србима, а до кога долази усред општег јачања политичке кризе у Европској Унији, пренело је решавање косовског проблема у нову раван. Постало је јасно да покушаји ЕУ да организовањем техничких преговора делегација Београда и Приштине затвори „косовски досије“, који постоји још од јуна 2010. године, не само да нису ефикасни, већ и помажу радикализацији расположења  на обе стране „косовских барикада“ и тако прете врло крхкој стабилности читавог балканског региона. Главни разлог за овакву ситуацију се осећа у томе што је још од краја деведесетих година Запад преко САД и Европске Уније  направио од Косова област за сопствене политичке игре и полигон за дорађивање стратегија преформатирања већих територија, а све у циљу  јачања свог војно-политичког присуства и контроле енергетских  извора и инфраструктуре. Међутим, сложено историјско корење косовског проблема, заједно са сложеним преплитањем других фактора, није дозволило западним центрима моћи да „косовски пројекат“ доведу до завршетка какав су замислили, већ је цео проблем доспео у ћорсокак, који постепено разједа и без тога врло условно јединствени спољнополитички и одбрамбени простор Европске Уније.

Историјат косовског проблема, у облику супротстављености албанске и српске концепције национално-државне изградње, је стар скоро век и по, а започео је догађајима Велике источне кризе 1875 – 1878. године. Тада се, на врхунцу прекрајања балканских граница и међународно-правног оснивања нових држава у региону (између осталих – и Србије, Црне Горе и Бугарске), први пут активно јавио и албански фактор, и то у свом најрадикалнијем - великоалбанском - смислу.

Први документи, у којима је записан захтев албанског националног покрета за  уједињење свих делова тадашњег Османлијског царства у којима живе Албанци,  су одлуке Призренске лиге, које су донете у јуну – јулу 1878. године. Конкретно, документ под називом „Карнаме“ („Књига одлука“) је истакао циљеве као што су: „борба до последње капи крви против било какве  анексије албанских територија“ и „удруживање у једну провинцију свих територија које су насељене Албанцима“.[1] Осим тога, одлуке Призренске лиге су подвлачиле негативан став Албанаца према плановима по којима би суседне албанске државе имале територијалне претензије на њихов рачун: „Имајући пред очима балканску земљу, ми нећемо дозволити да стране војске газе нашу земљу“.[2] Програм је предвиђао и могуће територијално ширење Лиге и ван граница првобитно означених делова земље: „Представници других крајева (земаља) који желе да се придруже Лиги ће бити са задовољством примљени и ми ћемо их унети у списак Лиге као пријатеље власти и земље.“[3] Престоница уједињеног албанског вилајета претпостављало се да ће, због његовог централног географског положаја,  бити Охрид, град који се налази у Македонији[4].

Експерти се разилазе у мишљењу да ли је наведена петиција „постала први сведок чињенице да Албанци теже територијалном уједињењу“[5]. Њени основни ставови су се даље развијали у септембру 1878. године, када је радикално крило Албанске лиге обнародовало нов, још радикалнији програм.[6] Конкретно, у њему је речено да се не сме дозволити да „ма и најмањи делић територије албанских области буде предат суседима или другим народима са којима се граниче“, а постојао је и захтев да „све албанске области, конкретно Шкодрински вилајет, као и Јанински треба да се споје у један, који ће се звати „Албански вилајет“.[7]

У својој аргументацији и захтевима делегати Албанске лиге су поставили питање  о томе, да Албанији треба да припадне и цео грчки Епир, заједно са градовима  Превеза, Јанина и Арта, као значајним економским и војно-стратешким центрима.  Као један од аргумената аутори меморандума, који је великим државама презентиран у марту 1879. године, су се позвали на историјско право, које су схватали веома „еластично“:  „Албански народ је старији од грчког; зна се да је у старо време Епир био један од делова Албаније, и да Грци никада, ни у ком степену, нису поседовали ту земљу“…[8]

1908. - 1910 . год. области, насељене Албанцима у Османлијском царству су постале арена све масовнијих оружаних напада, који су 1911. године прерасли у крупнији устанак против Турака. 23. јуна 1911. године у Подгорици су чланови месног Албанског комитета припремили меморандум који је добио назив „Црвена књига“. Тај меморандум је постао први целовит програм  борбе за широку територијално-административну и економску аутономију албанских земаља и стављен је на знање не само турском руководству, већ и владама најважнијих европских држава. У меморандуму који су потписали руководиоци револуционарног комитета Вљоре и који је послат спољнополитичким службама  Енглеске, Француске и Русије, као и низу европских средстава за масовно информисање, био је позив турским властима да у најкраћем року задовоље албанске захтеве.[9]

У јулу 1912. године специјални кореспондент санкт-петербургских новина „Реч“ В.Викторов је посетио штаб једног од руководилаца следећег албанског устанка, Риза-беја. Риза-беј је без лажне скромности изјавио да „ми познајемо само два велика народа: наш и руски“, и наставио: „Боримо се да велики албански народ добије права која му припадају“. „Наша садашња борба“, – подвукао је, - „то је само први корак. Захтевамо посебна права за четири вилајета: Шкодрински, Јанински, Битољски и Косовски. Што се тиче петог – Солунског – још нисмо ништа закључили. И у том вилајету живе Албанци. У овој борби са нама је цео албански народ“.[10] 

Руски дипломатски представници на Балкану су потврдили пораст утицаја албанског фактора и упозоравали су на претњу коју он собом носи. Како је 1912. године говорио у Санкт-Петерсбургу руски конзул у Вљори  А.М.Петрјајев, „албански народ који никада није имао никакву политичку улогу, под турском влашћу је стекао такву снагу да излази из своје области, ширећи границе, и да гута другу народност која за собом има славну историјску прошлост“.[11]

Уочи Првог светског рата – 1912.-1913. године на Балкану су се отворено сударила два процеса, која и данас одређују динамику развоја косовског проблема. Са једне стране, руководство Србије је, полазећи од историјских, етничких, религиозних и социјално-културних фактора, тежило да обнови и учврсти своју контролу над широким територијама, насељеним мешовитим српско-албанским становништвом. У Београду се рачунало да ће се албански фактор искористити  у интересу Србије, тако да се не само обезбеди подршка или бар неутралност Албанаца у периоду антитурских дејстава  Балканског савеза, већ и да се за земљу обезбеди излаз на Јадранско море преко земаља које насељавају Албанци. У том је циљу активно коришћен одлично образложени аргумент о српским кореновима прилично великог дела албанског етноса. Први пут на највишем нивоу њега је формулисао српски премијер Никола Пашић у новембру 1912. године, у јеку Првог балканског рата. Примајући аустријског посланика у Београду, Угрона, Пашић му је саопштио да „Србија гледа према Јадранском мору, где су земље које јој ни мало нису туђе, већ које од искона припадају Српској држави, а које насељавају Албанци, који су по крви и сами Срби и који могу, наравно, да рачунају на потпуну заштиту Србије“.[12]

Са друге стране, албански лидери су покушавали да максимално прошире сопствени животни простор и да прекроје међународно признате балканске границе, за шта су имале подршку, између осталог, и у Османлијском царству, у чијем су саставу и биле формално - како је било написано у белешки, припремљеној 1912. године од стране руског дипломате А.М. Петрјајева, једног од главних домаћих стручњака за албанске послове, делегата Русије у Међународној контролној комисији у Албанији. У документу се, конкретно, говорило да су још од XVII-XVIII века, у условима османлијског ропства, „места која су Словени напуштали одмах насељавали мухамеданци, највише Албанци. Тако се Турска чистила од непомирљивог словенског елемента, а Албанци су захваљујући томе ширили област свог становања. Уто време су Срби подвргавани дуплом насиљу: од стране Турака и од насељених  Албанаца. Зато су се исељавали из својих дотадашњих локалитета и насељавали различита места. Са Косова су три најмногобројнија племена: Бјелопавлићи, Кучи и Бањевићи, а они њихови саплеменици који су остали претворили су се у албанска племена Крастенићи, Берише, који, без обзира не све, и сада признају своју крвну везу са поменутим црногорским племенима. Многи познати српски родови су примили турску веру и слили се са Албанцима“[13].           

Свеалбански национални скуп, који се састао 28.11.1912. године у Вљори донео је акт о проглашењу независности Албаније, који је припреман заједно са представницима великих држава. Конкретно, шеф прве албанске владе Исмаил Кемали је пре тога извесно време провео у Бечу, где је продискутовао своје планове о проглашењу Албанске државе и преко локалне штампе означио њене границе, које су обухватале, осим Албаније, и Битољ, Јанину, Скопље, Приштину и Призрен. Али Саветовање амбасадора великих држава, које је започело у децембру 1912. године у Лондону, није признало одлуке које су донете у Вљери  и наредило је да се многе територије на које су претендовали лидери албанског покрета, а које су припадале суседним балканским државама, врате. После напрегнутих дискусија, које је један од учесника Лондонског саветовања – аустријски дипломата М.Менсдорф - упоредио са „куповином тепиха на истамбулском базару“ велики део савременог Косова се нашао у границама Србије и Црне Горе.[14]

Говорећи 12.08 1913. године у Дому општина Британског парламента, министар иностраних послова Велике Британије Едвард Греј, који је на Лондонском саветовању председавао, је потпуно тачно, мада не и без одређене дозе цинизма, констатовао: „Не сумњам да, када ситуација са границама Албаније буде сасвим проглашена, да ће она изазвати доста прекора код оних лица који добро знају локалне албанске услове и који на то питање гледају искључиво кроз њих, али треба мислити да је при изради овог споразума најважније било да се сачува слога између највећих држава“[15]. Тај цинизам великих држава који је био одлично уочљив на Балкану и пре сто година, сасвим довољно је уочљив и данас.

У периоду између ратова великоалбанске идеје нису биле претерано популарне, те су биле лишене наде на било какву међународну подршку. Формиран у новембру 1918. године од групе косовских емиграната Комитет за заштиту Косова је позвао велике државе да поново размотре питање граница, које су одређене на Лондонском саветовању амбасадора и да прихвате удруживање свих земаља које су насељене Албанцима у једну државу. Међутим као резултат договора, потписаних у вези са резултатима Првог светског рата, државе су оставиле потпуно неизменљивим принципе разграничења Албаније са њеним балканским суседима. Скоро пола милиона Албанаца се нашло у границама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (која је доцније добила назив Југославија), а 70.000 – у границама Грчке. То је радикалним албанским лидерима омогућило да тврде да је „скоро половина оних, чији идентитет са пуним  правом може да се окарактерише као „албански“, остала ван граница албанске државе.“[16]

Али је зато идеја о „Великој Албанији“ праву ренесансу доживела у време Другог светског рата, када је Италија 1939. године велике територије суседних албанских држава прикључила Албанији: округе Приштина, Пећ и Призрен (данашње Косово), Тетово, Дебар, Кичево и Струга (данашња Македонија), Улцињ, Тузи и Плав (савремена Црна Гора). Осим тога, косовске префектуре Митровица, Вучитрн, Гњилане и Подујево су остале у саставу Србије, окупиране од стране Немачке.

На крају је албанска фашистичка партија, која је била на власти, свечано, у мају 1941. године објавила да су скоро све балканске земље у којима живе Албанци  припојене Албанији.[17] Делимични изузетак је чинила само грчка област Епир (Албанци је називају Чамерија), у коме су италијанске окупационе власти за Врховног комесара поставиле Џемила Диноа. Међутим, та цела област је остала под контролом италијанске војне команде, која је била стационирана у Атини. Осим тога, македонске округе Скопље, Куманово и Преспа, косовски Качаник и јужносрпско Прешево је анектирала Бугарска.  1942. године је у Албанији формирана организација „Бали Комбетар“ („Национални фронт“), која је заузела антикомунистичке позиције и која се такође борила за уједињење свих територија, насељених Албанцима. Једна од прокламација наведене организације, која је објављена у јесен 1943. године, садржала је недвосмислени позив: „Напред, за слободну демократску етничку Албанију!“[18]

1943. године су у Призрену немачке окупационе власти помогле да се формира такозвана „Друга призренска лига“, која је требало да координира рад свих албанских покрета на Балкану и територија ван граница тог региона , све то ради етничке унификације. Дотле, према подацима албанских истраживача, конкретно Замира Штјуле, Косово и уопште Југославију је напустило између 200.000 и 300.000 Албанаца, чији се највећи део преселио у САД и Турску.[19] Независни историчари процењују величину албанске емиграције са Косова између два рата у мањим бројкама. Тако британски истраживач Ноел Малколм пише о 90.000 – 150.000 људи.

Четири године фашистичке окупације су биле фактички једини период када је постојала „Велика Албанија“. Таква ситуација је остала све до ослобођења наведених територија прво од италијанске, а затим и од немачке окупације. Државе антихитлеровске коалиције су у оквиру послератног регулисања граница донеле одлуку да Албанију врате на њене претходне границе, које су потпуно биле у складу са одлукама Лондонског саветовања амбасадора великих држава из 1912. – 1913. године.

Осим тога, у току рата је територију Косова из различитих разлога напустило између 100 и 200 хиљада Срба и Црногораца, а населило се много хиљада Албанаца из Албаније, који су остали у тим крајевима, користећи повољну политичку ситуацију у Југославији од 1944. до 1948. године[20].

Док је у Албанији на власти био ЕнверХоџа захтеви Тиране у вези са Косовом, и великоалбанско расположење ако и није гласно изјављивано, ипак је активно гајено међу становништвом Косова, преко активне издавачке и пропагандне делатности, између осталог и преко Универзитета у Приштини. Само један пример: 1979. године је у Приштини поново издата „Историја Албаније“, која је пре тога била штампана у Тирани. У косовској варијанти назив је гласио: „Историја албанског народа“. У тој књизи је, конкретно, написано да у државне границе Албаније не спадају северне и северо-источне области са компактним албанским становништвом (Косово – прим. П.И.), “које су неправедно отргнуте од стабла Албаније и које су остале у туђем ропству“. Слична издања су излазила, уз подршку тадашњег српског и југословенског руководства, који су главну претњу видели у „српском национализму“, те су зато „дотирали албанску пропаганду“.[21] Међутим, како је 1982. године констатовао један од владиних чиновника Албаније – Бећир Хоти, „албански националисти имају платформу која садржи две тачке… прва је да се оснује оно, што они називају етнички чиста албанска република, а друга да се она уједини са Албанијом како би се формирала Велика Албанија“.[22] Разматрање савременог стања „албанског националног питања“ била је посвећена и Национална конференција етнографских наука, одржана у Тирани 1976. године. На њој је констатовано да око пет милиона Албанаца и даље живи ван граница Албаније у ужем смислу.[23]

Међутим, недостајање конкретних корака ради реализације идеје „Велике Албаније“ је изазвало незадовољство албанских радикала на Косову. Захваљујући њиховој умешности почетком 1980. година распрострањена је следећа карактеристика најмоћнијег вође Албаније: „Енвер Хоџа треба да зна, да он представља шефа државе и руководиоца партије, али да он није вођа нације“.[24] 

Распад јединствене Југославије, до кога је дошло почетком деведесетих, је коначно проблем „Велике Албаније“ пребацио у практично усмерење. Многобројне геополитичке концепције преуређења Балкана и читаве Централне и Источне Европе које су се појавиле у то време и које су утицале на пораст националне самосвести народа у широком региону, изазвале су центрифугалне силе „које су националне покрете повукле ка путу раздвајања и сепаратизма“[25]. Јер, као што се зна, улога етничке припадности у борби ове или оне етничке групе за њено обезбеђење традиционално расте у периодима друштвених криза;  а једна се разгорела управо у то време – крајем осамдесетих година двадесетог века.[26] Као одговор на оно, што се дешавало у том процесу, закономерно су почеле да расту великодржавне идеје или „идеје о „великој држави“ у различитим Балканским земљама“. Њихови поборници  се „ослањају на традиционалне и већ прорађене концепције, које  су се појавиле заједно са националним државама баш на Балкану“[27].

Симптоматично је да се радикализација захтева Албанаца дешавала не само на Косову или у осталим деловима Србије, већ и у другим деловима бивше Југославије. Конкретно, 1992. године албански радикали су у македонском граду Струги прогласили оснивање такозване „Репубике Илирида“ и истовремено захтевали федерализацију Македоније[28]. Сада радикални лидери македонских Албанаца отворено позивају на претварање земље у словенско-албанску конфедерацију „Република Македонија – Илирида“, претећи у супротном самоопредељењем на начин, како је то учињено на Косову. Истина, као званична позиција  албанских партија коалиције на власти, остаје очување садашњег државног уређења земље.[29]

Током деведесетих година 20. века два битна фактора су помогла радикализацију захтева Албанаца: продубљивање српско-албанских противуречности на Косову и непажња међународне заједнице према косовском проблему по упоређењу са ситуацијом у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, па и Македонији. То је довело до тога, да је већ 1997. - 1998. године, уместо мирне политике „Демократске лиге Косова“ на челу са Ибрахимом Руговом, главну улогу у логору косовских Албанаца преузела „Армија за ослобођење Косова“ (АОК), која се држала великоалбанске идеологије и која је располагала позадинским базама  у северним и североисточним деловима Албаније. У овим последњим су почетком 1997. године започели масовни нереди, који су прерасли у анархију, праћену пљачком армијских магацина и пребацивањем оружја на Косово и у остале делове Балкана.[30].

У јулу 1998. године секретар за штампу АОК (и будући председник Скупштине Косова – прим. П.И.) Јакуп Краснићи  је јавно изјавио да циљ овога представља уједињење свих земаља, насељених Албанцима[31]. Исти карактер је носила и новогодишња порука Генерал-штаба АОК, која је прочитана уочи 1998. године. Она је  садржала позив „да 1998. и 1999. буду године уједињења свих Албанаца и слободе и независности Косова“.[32] А „платформа за решавање националног албанског питања“ коју је 1998. године објавила Албанска Академија наука наведено питање је одредила као „покрет за ослобођење албанских земаља од иностране окупације и њихово удруживање у посебну националну државу“.[33]

Тако да није случајно баш 1999. године тадашњи амбасадор САД у Македонији Кристофер Хил изговорио тачну мисао: „Провели смо деведесете године плашећи се „Велике Србије“. Са тим је завршено. У следећи век ћемо ступити самоуверено, осећајући немир због „Велике Албаније“…[34] Према гласном признању једног од познатих албанских интелектуалаца, Ф. Љубоња, „сан Албанаца да се једном уједине представљала је део њихове колективне свести, али није била политички програм, зато што су Албанци увек били јако слаби“.[35]

На Косову су великоалбанска расположења расла огромном брзином. Резултати истраживања у вези са Програмом развоја ОУН, објављени 2007. године, су показали да је у периоду октобар - децембар 2006. само 2,5% косовских Албанаца сматрало да уједињење Косова са Албанијом представља најбољи начин за решавање косовског питања. И обрнуто – 96% је било за то да Косово постане независно, али у својим садашњим границама.[36] Међутим,  према резултатима анкете коју је агенција „Галап Балкан Монитор“ извршила у јануару 2010. године, огромна већина Албанаца и из Албаније, и са Косова, које је једнострано у фебруару 2008. године прогласило независност, гласала је за формирање „Велике Албаније“. На питање о подршци тој идеји потврдно је одговорило 74,2% анкетираних на Косову и 70,5% у Албанији. При том 47,3% учесника анкете са Косова и 39,5% из Албаније сматра да је појава великоалбанске државе у њеним најширим етничким границама могућа у најскоријој будућности. У току 2010. године ниво симпатија према идеји „Велике Албаније“ на Косову је постао још већи и достигао је 81%. Осим тог, идеју формирања наведене свеалбанске формације подржава више од пола македонских Албанаца (53%)[37].

Ови подаци врло јасно говоре о опасној „претераној процени вредности“ до које долази у главама албанског становништва на Балкану, а која представља непосредну последицу како успеха идеје о формирању независног Косова, тако и провокативне позиције светске заједнице која је у најбољем случају неразумљива, а у оном горем – има отворено проалбански карактер,без обзира на неоспорне доказе тога, да су АОК и њене вође, које сада заузимају најважније положаје у најважнијим структурама Косова, тесно повезани са међународним тероризмом и организованим криминалом. Већ од друге половине деведесетих година двадесетог века, према извештају  које је Централна обавештајна управа САД предочила америчком Конгресу, Косово, заједно са Санџаком (историјска област на граници Босне и Херцеговине, Србије и Црне горе, у којој живи углавном муслиманско становништво – прим. П.И.)  и Босном  укључено је у „територију од посебне важности“ „Ал-Каиде“ и осталих терористичких и екстремистичких организација. Осим тога, преко Косова пролази најважнији пут наркотрафикинга у Европу и САД, а локални клан трговаца дроге „Камила“ спада у пет најјачих удружења те врсте у свету.[38]  

Говорећи о томе – управо је албанска дијаспора у САД најактивнија, која лобира за интересе „албанизације“ Балкана, па и на нивоу Конгреса, администрације Беле куће и америчких тајних служби. Довољно је да се помене да бивши директор ЦИА Џорџ Тенет, који је то место заузимао 1997 – 2004. године, баш у време највећег пламтања косовске кризе, пореклом је Албанац. А један од главних албанских интелектуалаца, академик Реџеп Ћосја је, управо са страница листа „Илирија“ који се издаје у САД, изјавио, да „Албанија није никада признавала своје постојеће границе и увек је покушавала да међународне кругове подсети да су наведене границе неправедне, и да албанске земље деле на два дела. То су границе које пролазе кроз само срце албанског народа“…[39]

Није чудно што су погледи званичног Вашингтона о косовском проблему и албанском фактору на Балкану крајем деведесетих година 20. века претрпели изузетно брзу и радикалну промену. Још почетком 1998. године, док конфликт на Косову још није био изашао испод контроле међународне заједнице, тадашњи специјални представник  председника САД на Балкану Роберт Гелбард је изјављивао да АОК „без имало сумње представља терористичку групу“. Међутим, то Белом дому није засметало да практично одмах почне активно да сарађује са њом на остварењу општих балканских сценарија – између осталог, на учвршћењу позиција САД и НАТО на Косову. Ту су трансформацију врло прецизно окарактерисали чланови републичког политичког комитета  Сената САД. У извештају који је објављен у марту 1999. године са красноречивим називом: „Армија за ослобођење Косова“: Клинтон спроводи политику подршке групи, повезаној са терором и дрогом?“ подвучено је да се АОК за Бели дом из „терориста“ претворила у „партнере“.[40]

Како је тачно о албанским сепаратистима написао у мају 1999 г. на страницама новина „Вашингтон тајмс“ Џери Сепер, у чланку под називом „АОК продајом хероина финансира рат“, „они су 1998. године били терористи, али сада су, захваљујући свом политичком мишљењу, постали борци за слободу“.[41] Роберт Гелбарт, који је већ поменут, говорећи неколико дана пре почетка НАТО бомбардовања Југославије 1999. године пред члановима комитета за међународне послове у Дому представника Конгреса САД био је принуђен да одговори на питање: да ли он још увек сматра да је АОК терористичка организација. Ево његовог одговора: без обзира што се та група бавила „терористичким акцијама“ она „ у правном погледу од стране владе САД није окарактерисана као терористичка организација“.[42]

Са неким лидерима „Армије за ослобођење Косова“ управо тада су се у САД установили тесни лични контакти – као, на пример, са будућим председником владе Косова и једним од оних који је виђен у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у Хагу - Рамушом Харадинајом. Он је, према подацима британског Института за проблеме рата и мира за Бели дом постао  „драгоцен војни и обавештајни активиста“.[43] 

Није чудно што је, иако прихваћена од стране Савета безбедности ОУН 10. јуна 1999. године, резолуција 1244 захтевала од међународне заједнице да се за косовски проблем нађе такво решење које би узимало у обзир „приврженост свих држава-чланица суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије и других држава у региону, изражене у хелсиншком  Завршном документу“ и „позив из претходних документа у вези са суштинском аутономијом и реалним самоуправљањем за Косово“ – управо су САД иступиле као главни архитекта косовске независности.[44] 

Тесне војно-политичке, па чак и крвно-родбинске везе америчког и уопште западног естаблишмента са албанским сепаратистима Косова и данас за ове последње представљају индулгенцију за вршење злочина било које врсте – све до „црне трансплантологије“. Према сведочењу бившег Главног тужиоца Међународног кривичног суда за бившу Југославију, Карле дел Понте, најмање 300 косовских Срба је 1999. године одвезено у логоре на северу Албаније. Тамо су убијени, а њихови органи су слати на западноевропско „црно тржиште“. Према речима Карле дел Понте  „међу заробљеницима је било жена са Косова, из Албаније, Русије и других словенских држава“ и „то се радило са знањем и уз активно учешће официра АОК виших и средњих чинова“.[45] У материјалу који је тада сакупљен фигурирала су, конкретно, имена политичког руководиоца АОК,  а сада председника владе Косова Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја (који је данас на челу Алијансе за будуће Косово, које има и представнике у покрајинској скупштини), као и бившег главнокомандујућег АОК и председника косовске владе Агима Чекуа. 

Међутим, ти злочини нису могли да се расветле јер су„мисија ОУН и миротворци НАТО сматрали да оптужбе на рачун Тачија и Чекуа прете не само безбедности њиховог персонала и њихове мисије, већ и било ком покушају да се на Балкану успостави мир“  - пише Карла дел Понте.[46] И сада западне државе и институције покушавају да блокирају сваки покушај да се чудовишни злочини главешина АОК истраже, без обзира на донету у јануару 2011. године одговарајућу резолуцију Парламентарне скупштине Савета Европе.

Тако да постоје све основе да се тврди да ако је светска заједница у оквиру концепција косовског и уопште балканског регулисања које је натурио Запад и успела да посредством читавог комплекса доступних мера, укључујући и војне, онемогући да се на карти Балкана појави „велика Србија“,  то главни светски играчи  идеју „велике Албаније“ од самог почетка  због читавог низа фактора нису ни разматрали као реалну претњу и један од фактора који би одређивао  динамику развоја ситуације на Косову. А сада ситуација у тој области, рекло би се, измиче контроли светске заједнице. „Неким албанским националистима тек предстоји да одбаце оне жеље, које су њихови суседи већ одбацили“ – пише британски експерт Марк Мазоувер.[47]  

Међутим, идеолози „Велике Албаније“ за сада очигледно немају намеру да то учине. Лидер треће по величини фракције у Скупштини Косова „Самоопредељење“ Албин Курти, која своју популарност повећава невероватном брзином, као главни захтев истиче спајање Косова и Албаније и у будућности уједињење свих делова Балкана које насељавају Албанци, а у складу са програмом Призренске лиге из 1878 – 1881. године. Исту позицију заузима „Народни покрет Косова“ који одржава контакте са албанским заједницама у САД  и западноевропским земљама, и који су по питању формирања „Велике Албаније“ расположени још одлучније од чак и политичких снага Приштине или Тиране.[48] Ето тако на таласима самопроглашене независности Косова добија све реалније црте и „Велика Албанија“ – држава која се састоји од интереса албанских војно-кланских структура, међународног тероризма и организованог криминала, као и оних кругова САД који у њој виде средство да Европљане држе на „кратком поводцу“.

Кључне речи: Косово Србија Русија Балкан међународни односи геополитика евроазијски простор Велика Албанија Хашки трибунал

Читайте другие материалы журнала «Международная жизнь» на нашем канале Яндекс.Дзен.

Подписывайтесь на наш Telegram – канал: https://t.me/interaffairs